Prvi transport sa teritorije nemačke okupacione zone u Srbiji za KL Aušvic-Birkenau (7. jul 1943)

Ulazna kapija logora Birkenau. Izvor fotografije: Memorial and Museum Auschwitz-Birkenau

 

Koncentracioni logor Aušvic-Birkenau je predstavljao deo složenog sistema zatvora i logora koga su fašisti (nacisti) osnovali na ta teritoriji okupirane Evrope tokom Drugog svetskog rata kako bi ograničili slobodu kretanja i mišljenja ali i fizički „eliminisali“ brojne „problematične“ i „nepodobne“ grupe i kategorije stanovništva. KL Aušvic-Birkenau je formiran 27. aprila 1940. u blizini Osvijenćima, gradića u okupiranoj Poljskoj. Logor je funkcionisao skoro do samog kraja Drugog svetskog rata odnosno do 27. januara 1945. godine kada su ga oslobodile jedinice Crvene armije. Posle okončanja Rata postao je sinonim za „logor smrti“ ali i za Holokaust odnosno genocid nad jevrejskim narodom u Drugom svetskom ratu. U periodu od 1940. do 1945. godine u KL Aušvic-Birkenau je deportovano između 1,3 i 1,5 miliona ljudi od kojih je 1,1 milion ubijen u logoru - najvećim delom u gasnim komorama i to: oko 960 000 Jevreja, 75 000 Poljaka, 21 000 Roma, 15 000 sovjetskih ratnih zarobljenika i 15 000 ostalih.

Prvi Jugosloveni koji su deportovani u KL Aušvic-Birkenau bili su borci Internacionalnih brigada iz Španskog građanskog rata. U periodu od kraja septembra 1941. do kraja oktobra 1944. godine iz različitih delova okupirane Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska, Srbija, Vojvodina) u KL Aušvic-Birkenau upućeno je najmanje 50 transporta od kojih su ubedljivo najbrojniji bili tzv. mađarski transporti kojima je tokom proleća i leta 1944. deportovana skoro celokupna populacija bačkih Jevreja. Sa teritorije današnje Republike Srbije deportovano je tokom Drugog svetskog rata oko 11 886 osoba (oko 5627 žena, 4082 muškarca, 2021 dece). Ubedljivo najveći broj deportovanih, njih oko 9128 bili su Jevreji. Drugo najveću kategoriju deportovanih sa teritorije Republike Srbije u KL Aušvic-Birkenau činili su politički zatvorenici, pre svega, komunisti, simpatizeri komunističkog pokreta i članovi njihovih porodice. Muški transporti političkih zatvorenika deportovani su iz KL na Sajmištu dok su ženski transporti političkih zatvorenica deportovani iz KL na Banjici. Prvi transport sa teritorije nemačke okupacione zone u Srbiji upućen je u Kl Aušvic-Birkenau 7. jula 1943. godine iz KL na Banjici. Prema raspoloživim podacima u njemu se nalazilo najmanje: 113 žena, 4 muškaraca i 15 dece.

Grupu od najmanje 132 logoraša koja je 7. jula 1943. upućena iz KL Banjica u KL Aušvic-Birkenau činile su 52 logorašice, među kojima su bile brojne partizanke iz zapadnih delova zemlje uhapšene u različitim operacijama širom Dalmacije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, koje su 24. juna 1943, dovedene iz KL na Sajmištu u KL na Banjici. Njima se nekoliko dana kasnije odnosno 5. jula 1943. pridružila nova grupa od 45 logorašica takođe sa Sajmišta. Ostatak transporta činili su, pored još nekoliko logorašica za koje se može pretpostaviti da su do polaska transporta sve vreme bile na Banjici, još 31 člana artističke grupe i romske porodice  Blum koja je u nešto širem sastavu (34 člana porodice) dovedena iz KL na Crvenom krstu u Nišu u KL na Banjici.

Dragoceno svedočanstvo o solidarnosti među logorašicama koje su kao političke zatvorenice deportovane u Kl Aušvic ostavila je Milka Štifanić (rođena Menjak) iz Zemuna koja se zajedno sa svojom logorskom drugaricom najpre sa Sajmišta a onda i sa Banjice našla u transportu koji je 7. jula 1943. krenuo iz Beograda za Aušvic. Milka Štifanić se sećala: „U bolnici sam zatekla Vilmu Daus, već upola mrtvu, koja se borila sa životom, otimala se jer je htela još da živi, dozivala je majku svoju, da joj pomogne u samrtnom bunilu. Zvala je svoju sestru Anku, da joj nešto kaže, šaputala je nerazumne reči, a na momente, kada smo je razumele, onda smo videle da ona ima mnogo toga da kaže svojoj sestri i u tim teškim mukama je umrla od trbušnog tifusa, gladi i zime. Sećam se da je to bila dobra i hrabra drugarica, bila je visoka, krupnih smeđih i nasmejanih očiju, umela je da nam se nasmeje i da ohrabri i pomogne svakoj od nas koliko je mogla. Sećam se da je uvek pričala o njenoj lepoj i ravnoj Slavoniji, o Slavonskom Brodu, njenom rodnom kraju, uvek nam je pričala, kako su to veseli i vredni ljudi, često je pričala o majci, sestri i bratu, koje je mnogo volela, sećala se njihovih nestašluka dok su bili mali. Sećam se Vilme, koja je uvek govorila Oh kako bi bilo lepo kada bi mi sve preživele ovaj pakao i da se vratimo u našu divnu domovinu Jugoslaviju i u njen rodni kraj Slavonski Brod, da dođemo kod nje u goste oh kako bi nas sve počastila i ugostila. Tako smo sve uvek pričale i sećale se svojih milih i dragih kada smo osećale onu strašnu glad i tugu za domovinom”.

 

Literatura:

Tomislav Žugić, Miodrag Milić, Jugosloveni u Koncentracionom logoru Aušvic 1941-1945, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1989; Милан Кољанин, Олга Манојловић Пинтар, Радмила Радић, Сања Петровић Тодосијевић, Зорица Ивановић, Последње одредиште Аушвиц (каталог изложбе), Историјски музеј Србије, Београд, 2015; Logor Banjica. Logoraši. Knjiga zatočenika Koncentracionog logora Beograd-Banjica (1941-1944), druga knjiga, Istorijski arhiv Beograda, Beograd, str. 90-92. (priredile Evica Micković, Milena Radojčić); Svedočanstvo Milke Štifanić rođene Menjak (u privatnom vlasništvu Ivana Štifanića).